LOPARE: Budućnost u proizvodnji kozjeg sira

Dok većina mladih danas odlazi iz sela, dvadesetjednogodišnji Bojana i Nikola Kostić proširuju porodicu i poljoprivredno gazdinstvo u selu Peljave kod Lopara.

U ovoj porodici poljoprivreda se prenosi sa kolena na koleno, a mladi bračni par perspektivu vidi u kozarstvu. Prodaju mleko i kozje sireve, a želja im je da povećaju i stado kako bi se ovoj proizvodnji posvetili još ozbiljnije.

Nikola, koji je još kao srednjoškolac obrađivao 200 dunuma zemljišta, priča za „EuroBlic“ da je pored obrade zemlje hranio stoku, muzao krave ali i maštao da nađe srodnu dušu koja će deliti s njim ljubav prema poljoprivredi. Ističe da mu se ta želja i ispunila.

– Upoznali smo se u školi. Rano smo zasnovali porodici nakon što smo se veoma mladi venčali. Otac sam postao nakon svog punoljetsva kada sam dobio ćerku Nikolinu, a nakon godinu dana i sina Georgija. Oni su mi najveće bogatstvo i ako Bog da imaćemo još dece – kaže ovaj mladi poljoprivrednik.

Iako se mladi ljudi u njegovim godinama retko opredeljuju na brak i potomstvo, jer to nosi brojne obaveze, Nikola kaže da se nije pokajao.

– Ja sam našao srodnu dušu. Osobu koja me podržava u svemu što radim. Mladi smo, ali već znamo da cenimo prave vrednosti – kaže mladić.

Ovaj mladi bračni par navodi da su „na nogama“ od jutra do mraka, jer su štale pune krave, ovaca, koza i da to sve treba nahraniti. Ništa im nije teško, srećni su što deca jedu sve domaće proizvode od jajeta, preko mleka do mesa.

Nikola i Bojana sve kroz život vode parolim „ko želi da ima, mora da i radi“ pa im nije teško leti ustajati u četiri sata ujutro, a zimi oko šest. Ističu da u ovom domaćinstvu svako zna šta mu je obaveza.

– Tri godine kućimo i gradimo naše malo carstvo. Ustanem, pa prvo pozavršavam obaveze oko dece. Onda muzem koze, namirujem životinje. Čistim, perem, kuvam. Ono što se voli, nije teško – kaže mlada majka Bojana.

Zbog niske cene kravljeg mleka poslednjih godina nisu povećavali broj muznih grla. Posvetili su se kozarstvu jer su koze na ispaši veći deo godine, a zimi jedu lucerku i detelinu. Vodi se računa o ishrani jer od toga zavisi kvalitet mleka i sira.

– Imamo 20 koza, rase alpine francuske. Radi dobre genetike jarčeve smo uvezli iz Srbije. Za mleko i mlečne proizvode tržište imamo. Pravimo četiri vrste kozijeg sira, mladi, slani, suvi i suvi sa ljutom paprikom. Ne možemo proizvesti koliko bi mogli prodati – priča Nikola. Navodi da sir prave Bojanine vredne ruke.

– Nikolina baka me naučila. Sirim, pravim, pakujem. Nije komplikovano. Mora se voditi računa o higijeni i kvalitetu. Kupci su zadovoljni, a to je najvažnije – kaže Bojana.

Uporedo sa širenjem porodice i gazdinstva Nikola radi i na usavršavanju znanja. Nakon srednje škole, smer poljoprivredni tehničar, prekvalifikovao se za veterinarskog tehničara, prvenstveno radi uštede u domaćinstvu.

– Radim u veterinarskoj stanici, a uskoro ću položiti i državni ispit. To iskustvo mi je mnogo dragoceno. Volim životinje. Volim da radim s njima, a sve što naučim dragoceno mi je – kaže Nikola.

Kod Kostića važi stara narodna „kuća nije tesna gde čeljad nisu besna“, jer u devetoročlanom domaćinstvu žive četiri generacije koje se odlično slažu.

Baka Nada ponosna je na na mlade Kostiće.

– Dobra deca, vaspitana i vredna. Slušaju, uče i pitaju što ne znaju. Nije lako baviti se poljoprivredom, pogotovo danas kad svi gledaju kako da odu sa sela u grad. Ali evo Nikola i Bojana su dokaz da nije bitno gde se živi, nego kako. Najvažnije je da su u kući zdravlje, mir i sloga – kaže baka.

U stopu prati oca

Kao što je Nikola u detinjstvu trčkarao za dedom i pomagao mu oko stoke, tako i mali Georgije, koji će uskoro napuniti dve godine, u stopu prati oca. Poljoprivreda će, po svemu sudeći, ostati tradicija Kostića. Nadaju se da će uspeti da ostvare planove i u budućnosti biti prepoznatljivi po zdravim proizvodima – delu njihovih vrednih ruku.